Аранђеловац је одувек био град спорта, културе и туризма и мислим да смо сви поносни на то. Одувек је давао добре и успешне спортисте, а првенствено људе који су са поносом наглашавали одакле су. Нечег сигурно има у том нашем локалном патриотизму и љубави према граду који нам је толико давао.
Да ли је то од Букуље, парка (на који смо сви поносни), „Старог здања” (које са тугом гледамо последњих 25 година), киселе воде (коју смо сви точили, пили, а и купали се у њој у најлепшем базену на свету, бар за нас)…
Некако смо сви кретали и улазили у свет спорта у ФК „Шумадија“, који такође са сетом сада гледамо како пропада и питамо се: „Зашто?“ Ту, на стадиону „Шумадије“, догодило се нешто што ме је касније пратило кроз моју спортску и професионалну каријеру, иако није фудбалска.
Почетком осамдесетих, не сећам се тачно године, али знам да сам још био у фудбалу и имао 8–9 година, захваљујући „спортском туризму“ и фудбалској екипи која је дошла на припреме (мислим да је то била Кувајтска репрезентација или клупска екипа, и да их је довео Шунда – Шундић Драгован, нисам сигуран). Били су смештени у „Извору“, а тренирали на стадиону „Шумадије“, у дресовима разних репрезентација (Италије, Немачке, Француске, Аргентине…), које смо пар нас, гледајући тренинге, бескрајно желели. После пар дана посрећило ми се и од једног играча сам добио дрес Бразила – жут, прелеп, са грбом Бразила и зеленим штеповима на оковратнику и рукавима. Пуно срце… Тај осећај не могу објаснити. Отрчао сам до куће, похвалио се и показао дрес (који је мама Мара одмах ставила на откувавање). Тада сам себи обећао да ћу, ако једнога дана постанем професионални спортиста (мислећи тада на фудбал), све дресове дати деци, где год будем играо.
Рукомет је кренуо у 5. разреду ОШ „Светолик Ранковић“ са наставником Јоцом (Јован Драгојловић), који нас је „заразио рукометом“. Већ после неког времена почели смо са тренинзима у РК „Шамот“, који се тада такмичио у Другој савезној лиги бивше Југославије. Незаборавне утакмице у ВОЦ-у, па касније у Спортском центру, и бодрење прве екипе „Шамота“, спортски радници и тренери, као и играчи тадашњег првог тима, утицали су да још више заволим рукомет и спорт уопште.
Средња школа је донела више спортских обавеза, али сам успевао да још неко време рукомет „делим“ са фолклором. КУД „Абрашевић“ је доста допринео мојој спортској каријери (моторика, координација…) и искрено, било ми је много жао када сам морао да прекинем.
Уследиле су утакмице за први тим „Шамота“, победе, порази, улазак у Прву лигу и незаборавни дочек у граду за који смо играли и који смо са поносом представљали. После тога дошла је Црвена звезда, репрезентација, па Француска – ПСЖ (Париз 1998–2005) и Сен-Рафаел (југ Француске 2005–2009). Остао сам у спорту и од 2009. покушавам свим срцем да пренесем рукометно знање, али пре свега љубав према спорту.
Аранђеловац и аранђеловачки спорт, а посебно рукомет, нешто су посебно и велико, не само у мом срцу већ и у срцима свих Аранђеловчана. Треба га гајити, улагати у њега, омогућити деци да се баве спортом. Треба им омогућити да имају на кога да се угледају и да се мотивишу, да имају квалитетан и стручан рад, добре услове, стручне тренере и искрене љубитеље спорта.
Не дозволити политику у спорту и нестручне људе у њему. Кад кажем спорт, мислим и на културу, туризам…
Аранђеловац треба да буде град спорта, културе и спортског туризма. Једна здрава средина. Искрено верујем да ће Аранђеловац то и бити – град будућности за спортисте и младе људе који желе и могу да остану у њему. Град који ће се, поред осталог, окренути и спортском туризму и имати најбоље услове за припреме спортиста, примајући екипе из целе Србије, Европе и света.
Надам се да ће неки спортиста (фудбалер, рукометаш, кошаркаш, одбојкаш, каратиста), који ће доћи на припреме, поклонити своју мајицу или дрес неком клинцу и мотивисати га да успе.
Не заборавимо да су се у нашем граду фудбалске, рукометне и кошаркашке репрезентације спремале за светска и европска првенства. Не заборавимо да је Звезда кренула из Аранђеловца у освајање Лиге шампиона. Не заборавимо да имамо освајаче светских и европских медаља. Не заборавимо да је наша суграђанка олимпијски шампион. Не заборавимо да деца треба да се баве спортом.
Што се тиче обећања које сам дао себи са својих 8–9 година – испунио сам га. Све своје дресове сам давао деци. (Остао ми је само један, који је супруга сакрила за нашег сина.). Надам се да је бар неколико тих дресова дало ветар у леђа и додатну мотивацију тој деци да се баве спортом.
