За разлику од претходних година, када су почетак школске године обележавали усамљени протести просветних радника због лоших услова рада и ниских плата, ова школска година започела је другачије. Средњошколци и студенти упутили су јавни позив на једнодневни протест у знак сећања на трагичан догађај, десет месеци од пада надстрешнице који је однео шеснаест живота и једну младу девојку оставио са трајним последицама.
Иако је трагедија дубоко погодила јавност, нико од одговорних за немар и пропусте, оних који су имали дужност да брину о безбедности грађана, није сносио последице. Недостатак одговорности ћутање институција, ујединио је велики број грађана у осећању туге, страха и гнева. Сви они који не пристају на равнодушност, који показују емпатију и солидарност, осетили су ову несрећу као личну.
Јавни протест добио је снагу када су му се придружили студенти из целе Србије. Али, уместо да добију подршку, они су се нашли на мети. Десет месеци након трагедије, одговорни су постали „невидљиви“, а они који траже правду означени су као „терористи“ и „страни плаћеници“. Власт, све више поистовећена са државом, настоји да угуши слободарски дух и глас разума међу грађанима.
Првог септембра, у више градова Србије, грађани су ћутањем и мирном шетњом одали почаст жртвама. Слоган протеста био је: „Средњошколци памте – сви смо испод надстрешнице“. Док су грађани тихо исказивали тугу и протест, у зграде универзитета ушле су снаге полиције, заједно са приватним обезбеђењем и маскираним батинашима, како би спречили студенте да уђу у факултете које су сами месецима бранили и оживљавали.
Министар просвете уместо подршке претио је ученицима санкцијама, док је председник државе изјавио да средње и високо образовање „није обавезно за све“. Истовремено, на многим факултетима професори који нису лојални владајућој странци почели су да добијају отказе.
Протест у Новом Саду, одржан 5. септембра под слоганом „Србијо, да ли нас чујеш?“, протекао је мирно, али је завршен сценама насиља. Полиција је интервенисала против студената и грађана, користећи силу, сузавац и хапшења. Међу окупљенима били су пре свега млади, али и сви они који брину за будућност друштва.
Упркос репресији, поруке протеста остају ненасилне: трибине, разговори, мирне шетње и уметничке акције покушавају да допру до савести оних који су одговорни. Али, уместо дијалога, добијају батине.
Не смеју се заборавити ни они који су, уместо емпатије, изабрали личну корист. Они који бране систем од својих суграђана, а понекад и од сопствене деце. Који под старост желе да уче, а до сада нису научили ништа. Који желе да раде, а потајно се надају да посао неће наћи. Они који устају у одбрану корупције, јер су њеним повластицама обавезани.
