Пред саме изборе асфалт у делу улице кнеза Михаила и почетак рада на рестаурацији целе улице представљен је као велики резултат. Многи су још тада видели да је канализација затрпана асфалтом. Пред изборе се радило на брзину, а онда се отегло у недоглед. Месецима се говори да није добро радити нетранспарентно, без пројекта и рокова. Институције се бахато и неодговорно односе према питањима грађана и одборника студентске листе „Младост побеђује“. Сада се асфалт већ поново гребе, прекопава се и поправља оно што је тек урађено. Исте рупе копају се и затрпавају по три и више пута. Ништа боље није ни у улици Илије Гарашанина.
Не може човек да се не пита да ли се овде путеви поправљају и граде да би трајали или да би се поново прекопавали и наплаћивали.
Ако се једном уради асфалт, па се после кратког времена поново сече, прекопава и поправља, питамо се ко је платио први рад? Ко плаћа други? И ко ће платити трећи? Најважније питање је ко сноси одговорност што се ради без пројекта и на брзину за лаковерне гласаче.
Трипут греби, трипут наплати – а ти, народе, жмури и уживај у „бесплатном“ циркусу!
Инфраструктура се мора одржавати, реконструкције не смеју бити предизборна декорација, то нам је потврдила и трагична реконструкција железничке станице у Новом Саду. Проблем је када се лоше планира, ради без координације и новац грађана троши више пута за исти посао, а нисмо сигурни да ће икада бити завршен како треба.
Домаћинско управљање подразмева: добар план, контролу изведених радова и одговорност за сваки потрошен динар.
Важна питања су: Ко плаћа и ко сноси одговорност за (не)урађено?
Уместо одговора на ова питања општинска и републичка власт нам нуде штандове на којима у радно време службеници грађана обећавају истима да боље и снажније настављају тамо где је све стало пре четрнаест година.
