Завршио се најтежи део за осмаке, полагање завршног испита. За децу и њихове породице стрес се наставља, иако за то нема стварног разлога.
Према подацима Министарства просвете, у средњим школама у Србији већ годинама постоји више места него ученика који уписују први разред. И ове године број расположивих места премашује број кандидата за око 10.000. То значи да ће практично сваки ученик моћи да упише неку од понуђених школа.
Зашто читав образовни систем наставља да ствара атмосферу драме, неизвесности и притиска као да се ради о борби за ограничен број места?
Стручњаци из области педагогије и развојне психологије годинама упозоравају да претерано ослањање на једнократна тестирања може довести до непотребног стреса код деце. Завршни испит траје свега неколико сати, док иза сваког ученика стоји осам година рада, труда, оцена, напредовања, такмичења, пројеката и свакодневног учења. Када се толики значај приписује једном тесту, шаље се порука да све што је ученик радио током осмогодишњег школовања вреди мање од резултата оствареног у неколико сати.
Многи образовни стручњаци сматрају да би систем вредновања знања требало више да уважава континуирани рад ученика, а мање да се ослања на испите високог притиска. Савремени образовни приступи широм Европе све више истичу значај формативног праћења напретка ученика током школовања, а не искључиво рангирања на основу једног тестирања.
Посебно забрињава чињеница да се код деце од 14 или 15 година ствара осећај да им један дан може одредити будућност. То једноставно није тачно. Животни и образовни путеви су много сложенији и флексибилнији него што то систем понекад представља.
Зато је важно да пошаљемо јасну поруку свим осмацима да њихов не стаје у један тест. Знање, способности, интересовања и потенцијали значе много више од броја бодова који ће бити објављен на ранг-листи.
Уместо непотребног стреса и драматизације, деци су потребни подршка, охрабрење и признање за све што су постигла током осам година школовања.
Посебну горчину изазива чињеница да се од деце очекује да пролазе кроз сложен систем тестирања, бодовања и рангирања, док истовремено годинама слушају о аферама са купљеним дипломама, плагираним радовима и злоупотребама у образовном систему. Какву поруку шаљемо младима када од њих тражимо беспрекорну тачност на тестовима, а истовремено сведочимо случајевима у којима су појединци до звања и функција долазили без стварног знања и рада? Само доследном применом истих правила за све и бескомпромисном заштитом вредности знања, рада и поштења, можемо правилно образовати и васпитавати подмладак.
