У Аранђеловцу је, како и доликује једној складној и брижној заједници, “породица” поново победила. Тесно, али породично — 21 према 20. Јер где би Аранђеловац био без своје велике, брижне породице, оличене у слогану: “Аранђеловац наша породица.” А свака породица, зна се, почива на правим вредностима.
На пример, на коцкарници у центру града.
Јер шта је породица без мало разоноде? Шта је детињство без погледа на светлеће апарате за игре на срећу, одмах поред игралишта које полако, али сигурно, тоне у заборав? Деца се љуљају на зарђалим љуљашкама без седишта — док могу — и већ од малих ногу уче важне животне лекције: срећа је пролазна, улагање ризично, а систем увек добија.
Игралиште, некада донација једне компаније, данас стоји као споменик бриге — не толико за децу, колико за континуитет неодржавања. Табле поломљене, боја се љушти, реквизити недостају, трава расте како хоће.
И сад долазимо до можда најдирљивијег детаља ове породичне приче: процењена цена поправке износи око 3700 евра. Толико, дакле, кошта безбедније детињство у центру града. Мање од једне просечне “инвестиције” у естетику излога неке нове коцкарнице. Али, очигледно, није проблем у новцу — проблем је у вољи. А воља, као и обећања, има рок трајања који се завршава оног тренутка када се затворе бирачка места.
Јер избори су прошли, победа је остварена, породица је потврдила своју снагу — и сада се сви можемо вратити редовним активностима: немару и небризи за грађане. Игралиште може да сачека. Деца могу да се снађу. Уосталом, уче важне лекције о свету око себе.
Али нема везе — важно је да „наша породица“ има приоритете. А приоритети су, очигледно, добро осветљени, климатизовани и са апаратима који шљаште и раде 24/7 — јер права породица зна где треба улагати у будућност.
Јер права породица не запоставља забаву одраслих због ситница попут дечије игре.
Уосталом, можда је то и план: да деца што пре одрасту. Да пређу пут од тобогана до рулета без непотребних задржавања. Ефикасно, као и изборни резултат — тесно, али довољно.
И тако, Аранђеловац остаје у сигурним рукама своје “породице”. Оне која зна шта ради. Оне која гради — додуше, не игралишта — али зато објекте који обећавају бољу будућност. Или барем узбудљивију.
Јер кад већ нема ко да поправи љуљашку, бар има где да се окуша срећа.
На крају можете погледати колико би наш град коштала поправка игралишта на простору испред будуће коцкарнице.
