Немамо више права да седимо у својим удобним кућним фотељама и гледамо како нам држава или град пропадају. Немамо право да са стране посматрамо како се будућност наше деце и даље урушава. Не смемо више бити неми пред неправдом, узурпацијом институција, корупцијом. Морамо, свако на свој начин, свако у складу са својим могућностима, да устанемо и кажемо Доста више, овако даље не иде.
Ући у политику не значи само постати политичар. Не значи само учествовати на изборима, ући у локални или републички парламент. Није то само заузимање неке функције или рад у некој државној институцији. Бавити се политиком пре свега значи не окретати главу у страну пред проблемима које ти друштво намеће. Бавити се политиком значи не ћутати на неправду која се дешава теби самоме, твојим ближњима а још више не ћутати на неправду која се дешава другима поготово ако су они слабији од оних који ту неправду чине.
Политика јесте јавно изнети став. Пружити подршку онима којима је неопходна. Да ли зато што они имају проблем или зато што се и они боре за боље сутра свих нас. Дакле, политика јесте подржати студенте у њиховој борби али је то политика у оном најчистијем њеном облику. У том смислу се може посматрати и говор професора Мирослава Мике Марковића који је одржан на Сретење 15.2.2026. године. У Орашцу као симболичком месту настанка модерне Српске државе. Нашем Орашцу. И то на дан на који није само почело војно ослобођење наше земље од вековног турског ропства већ пре свега дан када је 1835. године доношењем Сретењског Устава Србија закорачила и искорачила на модерну карту Европе. Слободно можемо рећи да је тим чином, иако Устав није дуго трајао, Србија направила корак напред испред целе тадашње Европе и показала правац у којем се и други морају кретати. На жалост, садашњост нам показује докле су они данас стигли а где се ми налазимо. Сада нам један велики корак није довољан ни да их сустигнемо а камоли престигнемо.
Неколико “цртица” као подсетник шта морамо урадити пре свега као појединци односно шта мора урадити свако од нас да би нам било боље као народу.
Осим промене владајуће странке потребно је кренути од себе:
– Дај више него што тражиш!
– Учини другима и не тражи противуслугу за то!
– Када неком чиниш или помажеш, учини то најбоље што можеш, као члану породице. Теби је мирна савест и мирно ћеш спавати, а други ће и сами видети да боље ниси могао.
– Понуди помоћ било коме, свуда и у свако доба!
– Не улази у политику због личне користи. Искористи своју моћ и способност да многи/сви имају користи од твојих активности, а не да те питају: „Шта ће ти политика? Какву корист желиш од тога?
– Ако присуствујеш напетој ситуацији, смируј је – не доливај уље на ватру!
– Буди стрпљив у саобраћају! Када год је могуће не иди у град аутом. Дај жмигавац увек и на време. Не труби ономе испред – не можеш га прескочити (само дижеш тензију свима). Труби само када је очигледна опасност. Пет минута дуже вожње због смањене брзине на сат времена, вишеструко смањује ризик удеса.
– Не бацај влажне и папирне марамице, пелене, комаде хране… у канализацију – не растварају се и зачепиће негде испод тебе и направити штету. Ђубре одлажи у прописане контејнере!
Ово је само почетак једног низа постулата који свако од нас треба да постави испед себе. Будите слободни да тај низ наставите дописујући још по неку “цртицу” која ће свакоме од нас донети једно боље сутра.
