Јавне расправе о уџбеницима често се воде без разумевања како систем функционише. Већина примедби је усмерена на то да нам страни издавачи пишу уџбенике. Све примедбе на садржај уџбеника треба упутити држави, јер она има потпуну контролу над њиховим садржајем. Кључни проблем није у издавачима већ у томе што држава, због нестручности или свесне политике, доноси лоше одлуке у образовању.
Годинама се уџбеници у Србији пишу строго по наставним плановима и програмима које прописује држава. Процес одобравања уџбеника је веома строг и под контролом је државних тела попут Завода за унапређивање образовања и васпитања, Националног просветног савета и Министарства просвете. Аутори су домаћи и имају веома ограничену слободу. Њихов простор је у дидактичком и методичком обликовању садржаја, а не у одлучивању шта уџбеник садржи. Тако да примедба да нам странци пишу уџбенике не стоји.
Поред тога, јавност се фокусира на то да уџбеници буду „бесплатни“, а не на њихов квалитет. Уџбеник треба да буде средство које децу учи критичком мишљењу и припрема их за доживотно учење, што захтева изузетно пажљиво и квалитетно обликовање садржаја – што у Србији углавном изостаје.
Суштина је у томе да је за све што се налази у уџбеницима одговорна искључиво држава, а не издавачи. Квалитет образовања трпи због нестручности и политичких интереса.
Најновије иницијативе у вези са променом Закона о уџбеницима заправо су покушаји политичког и финансијског утицаја, под изговором бриге за децу.
Бацање новца на „бесплатне“ уџбенике – уместо улагања у квалитет образовања
Последњих година се средства из општинског буџета усмеравају на финансирање такозваних „бесплатних“ уџбеника. Иако се овакве мере представљају као подршка ученицима и породицама, у суштини реч је о популистичком потезу који прикрива дубље проблеме у образовном систему.
Истина је да уџбеник сам по себи, без доброг наставног програма, мотивисаног и стручно подржаног наставника, као и функционалне школске инфраструктуре — не може значајно унапредити квалитет наставе.
Средства која се годишње троше на уџбенике могла би се усмерити на:
- унапређење наставних планова и програма,
- континуирану обуку наставника,
- дигитализацију наставе,
- обнову школских зграда и опреме,
- развој креативних и функционалних наставних материјала,
- обезбеђење стручног кадра за рад са ученицима којима српски језик није матерњи, како наставници не би морали да држе двојезичну наставу у току једног часа.
Образовање није поклон, већ стратешка инвестиција у будућност друштва. Бесплатни уџбеници не решавају суштинске проблеме, већ служе као алат за стицање политичких поена и очување контроле над образовним садржајем.
Уколико желимо бољу школу – фокус мора бити на квалитету наставе, а не на маркетиншким потезима.
