Поводом изјава које је за портал Србија Данас дала потпредседница општине Марија Елез о наводном „снажном инвестиционом циклусу“, дужни смо да укажемо на озбиљан раскорак између промотивних порука и стварног стања у општини Аранђеловац.
Пре свега, улагање у образовање није политички успех већ законска обавеза локалне самоуправе. Представљати реконструкције објеката, санације након поплава и основно одржавање као историјске пројекте представља покушај да се редовне надлежности прикажу као изузетни резултати.
Изградња новог вртића сама по себи није доказ системског напретка, већ показатељ да проблем капацитета није плански решаван годинама. Ако се листа чекања „дугорочно решава“ тек сада, то значи да је деценијама била игнорисана. Грађани имају право да знају колико је деце остајало без места, колико су родитељи били приморани на приватне вртиће и зашто се реаговало тек пред изборе.
Слично важи и за школе. Реконструкција објеката попут ОШ „Милан Илић Чича“ не може се користити као политички аргумент ако је сама школа годинама била запуштена без улагања, а нови део зграде није дограђен недавно, него пре скоро двадесет година. Најаве обнове Гимназија Милош Савковић и других установа слушамо већ дуже време, али без јасних рокова, буџета и јавно доступних пројеката.
Бесплатни уџбеници јесу мера која помаже родитељима, али ни она није јединствена нити представља локалну иновацију, већ праксу коју већ спроводи велики број градова и општина. Питање које остаје без одговора јесте: колико се заиста улаже у квалитет наставе, безбедност објеката, стручни кадар и услове рада, а колико у пропагандну промоцију тих улагања.
Грађанима нису потребни наслови о „снажним циклусима“, већ транспарентни подаци:
- колико новца је тачно уложено,
- из којих извора,
- по којим приоритетима и са каквим мерљивим резултатима.
Посебно забрињава недавна изјава министра из Министарство просвете Републике Србије да је „школство услужна делатност“ и да они којима се нешто не допада могу да упишу децу у приватне школе. Такав став директно поништава идеју јавног образовања као темеља једнакости и друштвене солидарности.
Образовање није тржишна роба, нити луксузна услуга за оне који могу да плате алтернативу. Јавне школе постоје управо зато да би свако дете, без обзира на материјални статус породице, имало једнаку шансу. Kада се школство сведе на „услугу“, тада се одговорност државе и локалне самоуправе релативизује, а родитељима се поручује да, уколико нису задовољни, сами сносе терет система.
У том контексту, промотивно представљање улагања у школе и вртиће добија додатну димензију – јер се паралелно са инфраструктурним радовима мења сама филозофија јавног образовања. Уместо да се јача квалитет, стручни кадар и доступност, грађанима се шаље порука да је образовање ствар личног избора на тржишту, а не јавног интереса.
Улагање у објекте без јасне визије јавног образовања као општег добра није реформа – то је административно одржавање система уз политички маркетинг.
Улагање у децу не сме бити маркетиншка категорија, већ трајна и проверљива јавна политика. Све док се пројекти представљају кроз политичке изјаве, а не кроз јавно доступне резултате, постоји оправдана сумња да је реч о кампањи, а не о стратегији развоја образовања.
Школство не чине зидови већ задовољни и успешни ученици, наставници и родитељи.
