Сви ми који живимо у Аранђеловцу и из њега нисмо отишли када су многи одлазили, гајимо један веома изражен локал патриотизам својствен првенствено нама Шумадинцима. Свако од нас ће рећи да лепшег места за живот нема и да никада не би мењао ужурбани живот у метрополи миром и спокојем које му наш град доноси. То је нешто што се вероватно у људској души и срцу ствара још рођењем на овом поднебљу а још дубље усађује попијеним хектолитрима буковичке минералне воде (да некада смо је пили и са извора у парку што данас готово нико више не чини), удисаним ваздухом на Букуљи или у најлепшем парку у Србији.
Сви ми смо одрастали и развијали се заједно са нашим градом готово не примећујући како време пролази и мења и нас и њега. У периоду који је претходио „оном“ рату који се завршио пре 80 година ово је било мало, боемско и туристичко место пуно душе. То је био први период у којем смо као још увек варошица направили искорак из једне готово турске касабе настале средином XIX века. Послератни период је у наш град довео неке сасвим друге тенденције. Хедонизам и елитни туризам намењен буржоазији краљевине замењен је соцреализмом, пре свега оличеним у развоју индустрије и то у многим њеним областима. Тај период је првенствено познат по заначајном порасту броја становника, углавном придошлих из околних села, који полако постају јака средња класа запослена у тим индустријским комплексима. Класа жељна квалитетног и садржајног живота који је у великој мери подразумевао и развој социјалног живота а самим тим и културе. Тај период, иако далеко другачији од оног предратног, ипак само представља другу фазу преобраћања нашег града из паланке у модеран мали град друге половине XX века. Доста нас памти тај период када је ово био веома жив град пун садржаја. Како за нас који смо тада били млади и жељни живота тако и за оне старије веома свесне шта квалитетан живот значи.
На жалост, животни циклус развоја нашег града има један С облик криве. Почели смо готово од нуле, развијали се и расли али након тога дубоко пали. Оно што видимо на првој слици би могло да значи да смо некада д
авно, када је наш град био у настајању кренули од нуле и полако се развијали до неког максимума који смо доживели 70-их и 80-их година прошлог века. После смо кренули на доле и то у неким периодима стрмоглаво. Задесиле су нас недаће као и остатак земље. Последице ратова, санкција, пропале социјалистичке привреде која је тек почела да се трансформише у приватну својину, довели су нас до тога да смо се у једном тренутку вратили на нулу одакле смо и кренули. Међутим, ова прва слика која нам приказује прошлост показује да на тој нули нисмо завршили. Пали смо далеко испод тога тако да смо горе поменуту С криву продужили и то у правцу пропасти.
Не значи то да је све горе него што је било. Далеко од тога. Јесмо се ми развијали у неким сегментима друштва. Пре свега у када је развој привреде у питању. Неки нови индустријски комплекси заменили су оне некадашње социјалистичке гиганте. Да ли их је довољно? Па свакако да није. Да ли би могло да их буде још више. Наравно да би могло и наравно да мора. Међутим живот није само то. Туризам као да је заборављен а он би могао и морао да буде окосница живота макар када је уже градско језгро у питању. Када погледамо наш град и његове становнике видимо да у многим сегментима живота време као да је стало. Чак понекад, када погледамо полу урушене делове главне улице одакле је овај град и изникао или одређение симболе овог града за које често помислимо као на неког драгог ко је на самрти па је боље да оде на онај свет него да се више овако мучи. Стање духа нас Аранђеловчана је управо на том најнижем могућем нивоу, у дебелом минусу. Поново смо се вратили на ниво паланке.
Шта нам је чинити? Па свакако није оно што смо до сада радили. Да гледамо са стране како полако али сигурно тонемо у провалију. Морамо се покренути и себи поставити неке циљеве. А то свакако мора бити повратак овог града на место које му припада а на којем је већ био у прошлости. Криву која је имала облик продуженог ћириличног слова С морамо под хитно променити у латинично Ѕ. Како то урадити? Па свакако морамо почети од увођења реда односно од успостављања система. Када се буде знало шта и како свако од нас треба и мора да ради почеће полако ствари да долазе на своје место. Морамо поново покренути процес којим ћемо ову нашу “паланку” да полако трансформишемо у модеран град. То подразумева многе ствари и неће бити лако доћи до тога али не да вреди покушати већ ми то морамо покушати. Првенствено због наше деце која не би смела да живот проведу у оваквим условима. Не само зато што она то не заслужују и што им желимо боље већ зато што она то неће желети. А ако не буду могли боље да живе овде своју срећу ће потражити негде другде. Сви знамо да је тим путем већ отишао огроман број наших најближих. Морамо спречити да то учине и потомци нас који смо се до сада томе опирали.
Зато добро размислимо шта ћемо и како ћемо убудуће да радимо. Размислимо како желимо да сутра изгледа живот наше деце и шта ми већ сада морамо да урадимо да би то тако и било. Кажимо сами себи да није више довољно зарад ситних личних интереса који нас доводе у мало бољи положај од нашег комшије који је и даље далеко од доброг подржавати овакво стање. Не смемо више стајати са стране и чекати да неко други то за нас и нашу децу уради. Немамо право на то. Једноставно, нико неће помоћи нашој деци ако то сами не урадимо. Јесмо ми сада на поприличном дну. Али немојмо се заносити да дубље од овога не може. Стварност нас у то уверава из дана у дан. Немојмо мислити да ће Ѕ крива настати сама од себе. Овај успон који је пред нама се мора заслужити и зарадити. Али ту смо сви заједно да у том правцу кренемо. И морамо кренути. ОДМАХ.
