Ко и шта је ћак?

Пролећа 2025. српски језик је обогаћен једном новом речју, захваљујући непознатом полуписменом симпатизеру владајуће коалиције. Та реч је “ћак”, множина “ћаци”. Појам није стандардан јер се среће и “ћаци” као једнина (па чак и као придев: “ћаци директор”), множина “ћацији”, али и збирна именица “ћацад”.

Порекло појма је познато свима: настао је из добронамерног савета ђацима да иду у школу уместо да протестују, да би научили правопис као што га је научио и аутор савета. Али пошто је појам у међувремену добио разне конотације и постао веома популаран, можемо га детаљније размотрити. Помогао нам је и текст лингвисте на адреси jezikofil.rs/ko-je-caci, постоји и ставка “ћаци у школу” на wikipedia.com, а за појам зна и ChatGPT. Укратко, појам се баш “одомаћио”.

Ко су ћаци? То су наше комшије, рођаци, познаници и колеге, али не и пријатељи (било би превише). Неки су познати у целом граду јер су на важним функцијама, а некима се поносе само њихови ближњи. Ћаци потичу из различитих друштвених миљеа, имају многе заједничке особине и сврставају се у четири врсте, као што ћемо показати. Заједничко им је што пружају подршку странкама на власти, из сопствене користи, али и као последица нашег егоизма и поданичког менталитета.

Београдски ћаци се окупљају у “Ћациленду”, у коме се служе бесплатне пљескавице и одржавају књижевне вечери (има ту и студената који уче по цео дан, па дођу да се опусте из књижевност). Летос су, на пример, слушали предавање на тему “О чојству и јунаштву”, предавач генерал Милорад Ступар. А ћаци знају да се на муци познају јунаци.

И њихове аранђеловачке колеге воле књижевност али нису те среће да слушају занимљива предавања, могуће због тога јер нема ко да предаје. Они се само окупе на бизарно изабраној локацији у Жућином паркићу, после чега “шетају” са накићеним тракторима до Ватрогасног дома. Па да видимо ко су људи који ту долазе.

Прва и најбезазленија врста ћака су они који долазе јер “председник исплаћује пензије”, и “гради путеве као никад у историји”. Они нису упућени у то да пензије исплаћује ПИО фонд, из средстава која уплаћују данашњи запослени. Уз то, услед демографске катастрофе, држава из буџета мора да дотира више од 20% средстава за пензије како би покрила мањак. Значи ништа ту председник не ради, изузев што популистички повећава пензије преко мере да би купио управо ово бирачко тело, које и не помишља да ће тај трошак неко морати да покрије.

Даље, изградња путева и аутопутева је нормална делатност коју власт (не председник) треба да ради, за то је и изабрана. Владајућа странка је на власти 13 година, и наравно да ће да граде, као што свако ради свој посао. Притом се председник хвалио о “најтежим деоницама у Европи” као да никад није био у Аустрији или Швајцарској. Аутопутеви који су досад изграђени углавном су пролазили кроз равничарске и брдске, али не и планинске пределе. Са друге стране, путеви у нашем Аранђеловцу су у лошем стању, тако да, ако се другде и гради, овде возачима отпадају точкови а пешаци ходају по барама.

Друга врста ћака су они који су отворено уцењени радним местом. То су типично они који су себи, намерно или не, дозволили да буду запослени на кратак уговор, па у случају да нису послушни тај уговор им једноставно неће бити продужен. Неке од њих је срамота што морају да долазе та окупљања: сви смо на снимку видели девојку која је на недавном скупу владајуће коалиције у Аранђеловцу заклонила руком лице да је камера не сними.

Трећа група ћака су они који нису уцењени, али долазе (често и преко воље) јер очекују некакву директну корист за себе. То су типично особе са купљеним дипломама, или са дипломама које се добију после неколико одлазака на “факултет”. Пошто нису конкурентни на тржишту рада (а то их и не занима), онда као чланови странке очекују некакво “намештење” у јавном предузећу, при чему се подразумева да неће морати да долазе на посао. Грађани знају да су локална јавна предузећа и остале институције (библиотека, Смотра “Мермер и звуци”) пуна (у ствари, “пуна” није исправан појам јер њих ту физички нема) таквих ћака.

У ову групу ћака спадају и они који очекују разне повластице које иначе не би могли да имају. У аранђеловачкој општини, на пример, стално запослени не могу да добију отказ, нити могу да буду кажњени на други начин, ако не оду на страначки скуп, или у странку где треба да зову грађане телефоном. Али могу бити кажњени тако што ће изгубити привилегије да могу да “изађу” са посла кад хоће, и да оду до Максија да виде шта има на попусту.

Четврта група ћака су они врховни, алфе и омеге без којих се не доноси ни најситнија одлука у граду, охоли локални “шерифи” који одлучују о судбини својих поданика, измишљају и продају радна места, дају празна обећања, којима се иде на поклањање, огрезли у корупцији и “комбинацијама”, и који страначке скупове и организују и наравно фотографишу како би послали у “централу” да покажу да и они “раде”.

Све у свему, занимљив појам, занимљив друштвени феномен и занимљива каста. До следећег текста, довићења!