Функционисање једног града а нарочито малог града као што је наш Аранђеловац је много више менаџмент (управљање) него што је политика. И што је мање политика то су веће шансе да резултат тог управљања буде град по мери његових грађана. До управљања градом се долази кроз успостављање нечега што се зове власт. Та једна тешка и надасве реалношћу омрзнута реч јесте неопходност да би се управљање било чиме а посебно једним друштвеним и пре свега државним елементом као што је град односно локална самоуправа могло и остварити. А где је власт ту је и политика.
Закључак је да је политика неминовност и да се без ње не може успоставити ни једна власт па чак ни она која ће бити по мери њених грађана. Поента је само у томе што треба направити границу између политике и управљања. Политика се мора појавити у неком од својих облика у тренуцима када се дешавају изборни процеси. А када се ти процеси заврше победом неке већине ти политички процеси би морали да се пасивизирају и да своје место препусте управљачким, професионално усмереним, процесима. Они би требало да буду ти који преовлађују у животима појединачних грађана и апсолутно би морали да буду одвојени од политичких процеса који се настављају само у оквиру законодавних тела локалне самоуправе а то је пре свега скупштина општине. Та локална скупштина састављена од одборника као представника различитих политика (па и различитих политичких странака) треба да буде орган који усмерава и ограничава управљаче који су одабрани из редова професионалаца.
Како доћи до овакве ситуације
Идеално политички уређено друштво би било оно које препознаје на који начин којим нивоом државе треба управљати. Наше друштво не да није такво већ је насупрот томе политику увело и на оне нивое друштвених организација на којима је иста чак и забрањена. Зато ми данас имамо ситуацију да су и избори за месне заједнице арене великих политичких борби пре свега великих странака са државног нивоа. Иако декларативно немају своје кандидате оне их прикривено створе. Да у таквој ситуацији не причамо уопште како је на нивоу локалних самоуправа.
Али постоје чак и законске претпоставке да се то све измени или барем да се ефекти таквог приступа умање. Закон дозвољава нешто што се зове група грађана као формални чинилац у политичком животу неке заједнице. А то је најреалније и најчешће изражено на нивоу локалних самоуправа. Група грађана би требало да представља управо то што јој име и каже, скупину људи окупљених око једног циља. Група грађана може имати свој програм али бих ја то пре назвао визијом. Дакле група грађана мора бити политички чинилац, овај пут на локалној политичкој сцени, која ће својим деловањем покушати да оствари визију коју је пред себе и поставила.
Значи ипак дођосмо до закључка да нама ипак треба политика само политика у форми групе грађана а не у форми политичких странака да би смо спровели идеју Аранђеловац савремени град будућности. Па хајде да се усудимо да замислимо да то и не мора тако да буде. Хајде да кажемо да та група грађана свој акценат траба да стави на управљање, на менаџмент овог града а не на политику. Рекао сам на почетку да је политика неопходна нарочито у оним фазама када се врше изборне радње. Па хајде онда да ту политику у тој фази препустимо политичарима и политичким актерима у виду странака а да се група грађана бави оним што би требало да представља професионално управљање градом које следи после избора.
Група грађана Аранђеловац савремени град будућности
Идеја би могла да буде у окупљању релеванте групе људи, по могућности страначки несврстане, изразито професионално орјентисане у што више друштвених сфера, који ће формирати план Како остварити визију Аранђеловац савремени град будућности. Дакле то би требало да буде једна скупина од барем 10-ак пре свега вољних а неизоставно кредибилних људи у сваком погледу који ће да кажу шта и како радити када се власт промени. А где је ту политика и политичари? Рекли смо да су ипак неопходни. Па моја идеја је да се од политичких странака, тренутно опозиционе орјентације, тражи подршка да у будућности заједнички водимо овај град на начин како то овде прокламоване стратегије дефинишу. Дакле да они својим политичким деловањем уз кредибилитет људи које подржавају доведу до изборне победе (наравно да и професионалци као чланови те групе грађана у томе треба да помогну) и да после заједнички врше власт кроз поделу прокламовану ДЕПОЛИТИЗАЦИЈОМ односно тако што ће они углавном чинити законодавну власт (одборници) док би професионалци из групе грађана били постављени на неполитчка управљачка места. Наравно, мали смо град и није искључено да се на тим местима нађе и неки професионалац из политичких редова односно из неке од политичких странака али његов професионализам и пре свега компетентност морају бити неупитни. Такође би и поједини чланови групе грађана могли бити барем кандидати за одборнике а поједини и сами одборници ако би смо заједнички закључили да ту највећи и најбољи допринос могу да дају.
Дакле није идеја да се формира група грађана која ће сада сама да изађе на изборе, да тежи да има што више својих чланова, да има своје политичке активности и сл. Не треба нама још један политички чинилац на овој нашој локалној, већ веома уситњеној, политичкој сцени. Нама треба за почетак тих 10-ак људи који ће моћи да обављају поједине важне функције у оквиру локалне самоуправе и да обезбеде спровођење идеја из програмских начела саме групе. Таква група ће увек зависити од оних политичких чинилаца који је подржавају. Никада неће моћи (докле год је овакав политички систем) без подршке политичких странака. Али управо то ће бити један контролни механизам. Само добар рад и добри резултати тако постављених професионалаца на битним позицијама могу да одрже ту подршку политичког дела односно странака кроз своје одборнике. Наравно да чак ни добар рад не може бити гаранција те подршке нарочито у земљи Србији где су људи најкварљивија роба али сви ми морамо бити свесни тог ризика и морамо бити спремни на њега.
Како време буде одмицало тој идеји ће се прикључивати можда и други. Можда ће неки видети да је боље позиционирати се у некој таквој организацији него у политичкој странци. Али оваквој групи грађана никада не сме циљ бити масовност већ искључиво професионални и морални интегритет буквално сваког њеног члана. У оном тренутку када се свест овог друштва промени и када постулати владања буду уоквирени у ове три основне тезе (деполитизација, професионализација и транспарентност) уз дигитализацију као алат за постизање свега тога можда и престане потреба за једном оваквом групом грађана и локалну власт поново у потпуности вратимо у оквир политичких странака. Ако странке саме по себи буду функционисале тако да када дођу на власт неће гледати да своје некомпетенте активисте сместе на битна места већ да за то увек користе професионалце до којих дођу на јаван и транспарентан начин и да своје вршење власти увек спроводе на професионалан и транспарентан начин онда смо дошли до жељеног друштвеног нивоа.
Ја мислим да је ово могуће. Потребно је да се са тим сложи још људи. Надам се и да хоће.
У Аранђеловцу
25.01.2025.
