У земљи која већ дуго клизи низбрдо, слепа поданичка послушност постала је мера успеха, а одсуство савести – услов напредовања. У тој извитопереној стварности, троши се и оно мало буџетског новца који је десет пута намењиван образовању, култури и стварном напретку заједнице. Уместо улагања у развој и знање, новац одлази на дневнице оних који су пристали да свој разум и достојанство замене послушним климањем главе.
Интелектуално и морално ограничени појединци — узимају свој део колача за вођење бесмислене подршке још бесмисленијем систему, систему који полако али сигурно гура Србију у понор пропасти. Доведени до духовне и материјалне беде имају само једну амбицију, да не умру гладни. Нема те срамоте, нема тог моралног дна које неће додирнути зарад ситне привилегије, мизерног хонорара или тренутне пажње оних који се хране туђом послушношћу.
Духовна беда ових људи опаснија је од материјалне сиротиње, јер она разара оно што се не може обновити – свест о заједничком добру. Док деца одлазе, школе пропадају, културне установе ћуте, а град тоне у учмалост, они мирно броје дневнице и тапшу једни друге по рамену у самоувереној лажи да доприносе „развоју“.
У ствари, они су саучесници у пропасти. Њихово климање главом има цену – будућност наше деце. Њихова шутња и слуганство плаћају се новцем који је требало да подигне град, да пробуди дух, да створи могућност за боље сутра. Уместо тога, тај новац одлази на одржавање привида и на храњење система у којем послушност вреди више од знања, а бескичмењаштво више од поштења.
Такви људи не граде – они разграђују. Не мисле – већ извршавају. И не стиде се – јер су одавно остали без савести. Њихова вечита глад и грабеж, та похлепа без граница, постала је симбол нашег моралног суноврата. Ако им се не каже доста, сутра више неће имати ко да говори.
