Поштовани суграђани,
Сведоци смо вишедеценијског урушавања образовног система, јер образован човек поставља питања, размишља и не пристаје лако на наметнуте истине. Развој здраве личности не зависи само од породице и генетике, већ и од школе и друштва у целини. Деца не уче само из књига, уче из примера које им свакодневно пружамо. Како је говорила Марија Монтесори: „Деца су велики имитатори. Зато им дајмо нешто велико да опонашају.“ Управо зато одговорност за васпитање и развој младих није само на породици и школи, већ на читавом друштву.
Некада су и неуки, али животно мудри људи знали колико је важно усмерити младе. Стари људи су говорили: „Беспослен човек смишља глупости.“ Данас, када годинама говоримо о насиљу у школама и последицама запостављања образовања, често се свака критика дочекује омаловажавањем просветних радника и причом о томе да су „превише плаћени за оно што раде“.
Последице таквог односа према образовању нису безазлене. Трагедија у Рибникару потресла је читаво друштво и оголила проблеме које смо предуго потискивали. Нажалост поред великих трагедија, не смемо заборавити ни оне мање видљиве, свако дете које трпи вршњачко насиље, сваки млади човек који изгуби поверење у школу као сигурно место.
Уместо озбиљног преиспитивања система, сведочимо наставку праксе у којој се кредибилни и резултатима потврђени кадрови често склањају, а предност добијају политички подобни. О томе сведоче и бројне полемике око руководстава школа широм Србије – од новосадске Јовине гимназије преко Пете београдске гимназије и многих других школа који су изазвали незадовољство дела наставника, родитеља и јавности.
Данас се поставља питање које се тиче и нашег града. Додуше за сад су само назнаке, али где има дима има и ватре.
Хоћемо ли дозволити да школе постану простор политичког утицаја уместо знања, ауторитета и резултата? Хоћемо ли равнодушно посматрати шта се дешава са ОШ „Свети Сава“ и Гимназијом, или ћемо тражити да о њиховој будућности одлучују стручност, углед и интерес ученика?
