“Ово, вели, не може да буде несрећа само моја, нит може да буде несрећа само једног човека; млого је, вели, ово голема несрећа да би била само једног човека.
Млого, мислим се, млого голема, млого голема за цео народ; мали смо ми народ за волику несрећу….” (Књига о Милутину, Д. Поповић)
Смотра уметности „Мермер и звуци“ једна је од најзначајнијих и најдуговечнијих културних манифестација у Србији. Од свог оснивања 1968. године представља симбол Аранђеловца, спајајући ликовну, музичку, сценску и књижевну уметност у јединствену културну целину.
Настала на темељима вајарског симпозијума „Бели Венчац“, ова манифестација деценијама окупља уметнике из земље и света, остављајући трајан печат кроз бројне скулптуре у Парку Буковичке бање и богат уметнички програм.
Пуних педесет девет година грађани Аранђеловца имали су привилегију да потпуно бесплатно уживају у делима и наступима врхунских уметника из Србије и целог света. Смотра није стала ни због бомбардовања 1999. Управо зато је прошлогодишње отказивање јубиларне, шездесете Смотре „Мермер и звуци“, без оправданог разлога, представљало тежак ударац културном животу нашег града. Пропуштена је прилика да се достојно обележи велики јубилеј и ода признање генерацијама уметника који су градили углед ове манифестације.
Нажалост, већ други дан овогодишње, шездесет прве Смотре, обележиле су бројне примедбе грађана на начин расподеле улазница за представу „Књига о Милутину“. Уместо да културни садржаји буду једнако доступни свим грађанима, стекао се утисак да су до улазница најлакше долазили појединци блиски владајућој структури, док је велики број заинтересованих грађана остао ускраћен за прилику да погледа представу. Уместо да култура припада свима, главни намесник СНС-а симболично је затворио врата за све који не припадају кругу повлашћених посетилаца.
„Мермер и звуци“ је део културног идентитета Аранђеловца и вредно наслеђе које заслужује одговорно управљање и даљи развој, како би и будуће генерације могле да уживају у његовим уметничким и културним вредностима.
„Е па, чича Милутине – опет стражар мени рече “чича” – ми све ово радимо да сиротињи буде боље. Неугодно му, изговара се, ко да је он крив, ко да ја не знам одакле овај ветар дува.“ (Књига о Милутину, Д. Поповић)


