Свечаност поводом уговора о додели дванаест и по милиона динара за Народни музеј Аранђеловац има везе са културом колико су повезани декорација за форографисање са фотографијом. Културно наслеђе заслужује улагање, али култура подразумева да град културно живи и између два „културна“ улагања.
Прошле године је без објективног оправдања прекинута манифестација„Мермер и звуци“. Традиционална смотра културе и уметности која је деценијама носила име Аранђеловца ван локалних оквира. Док се говори о очувању културног наслеђа, културни програми који су шест деценија стварали идентитет града остају без јасне подршке и визије.
Културом у нашем граду баве се организатори и учесници јефтиног не и бесплатног спектакла уприличеног храном, пићем, естрадним наступима и масовним окупљањима која кратко трају, а још краће остављају траг. Није проблем да град има манифестације за грађане, али за све укусе и стилове, не само за маргинализоване слојеве који им узвраћају гласовима.
Апсурд је да град који се представља као туристичка и културна дестинација нема ни адекватну скупштинску салу, па се седнице локалног парламента одржавају у музејском простору, док се туристи враћају са врата јер је установа затворена због политичког заседања. Музеј треба да буде место сусрета са историјом, а не резервна просторија за оно што град није успео да обезбеди.
Култура нису само зидине и археолошки локалитети. Култура се гради односом према институцијама, уметницима, публици и сопственом наслеђу. Ако се једног дана будемо питали зашто млади не познају своју историју и зашто туристи не остају дуже у нашем граду, одговор неће бити у недостатку новца, већ у недостатку континуитета и вредносног система.
Добро је улагати у Дворине, Венчац и музејске пројекте. Али култура мора бити ту и када се камере угасе, заступљена у односу према закону, и поштовању верских, културних, националних и осталих вредности и разлика. Култура, образовање и васпитање се живе и морају одисати чак и на фотографијама.
